Rasprava o genima, njihovoj povezanosti sa inteligencijom i obrazovnim dostignućem rizikuje optužbe u vezi sa elitizmom, fašizmom i rasizmom. Kada je 1969. američki profesor Artur Džensen objavio rad u kojem je zaključio da se 80 odsto rezultata u testu inteligencije pripisuje genima, a ne okruženju - i pokušao da poboljša rezultate Afroamerikanaca kroz dodatne predškolske aktivnosti, što je bilo osuđeno na propast - to je izazvao bes studenata koji su burno opkolili njegovu kancelariju.
A priznati psiholog Hans Ajzenk koji je podržao Džensena tokom predavanja na Londonskoj ekonomskoj školi bio je čak fizički napadnut.
Autori su smatrali i da socijalna pomoć ohrabruje siromašne žene da imaju decu, što je za rizik imalo snižavanje prosečnog nivoa inteligencije Amerikanaca. Iza svih ovih kontroverzi leži senka nacista koji su pokušali da odgaje savršenu rasu. A učitelji su oduvek bili sumnjičavi prema onima koji su pre podržavali prirodu umesto odgoja, jer samim tim impliciraju da je sudbina deteta predodređena i da je sve što škole rade besmisleno.
Jedan od istaknutijih autora koji se zalažu za veliku ulogu gena u obrazovanju je istraživač i profesor bihevioralne genetike na Institutu psihijatrije Kingz koledža u Londonu Robert Plomin.
Nije da okruženje ne utiče mnogo na razlike među decom, već utiče i te kako, smatra on. Ali, što smo uspešniji u izjednačavanju sredine, geni će igrati veću ulogu stvarajući razlike među nama. Geni ne objašnjavaju razlike u saznajnim sposobnostima ili na rezultatima na testovima kada su deca mala, jer se njihova okruženja drastično razlikuju. Ali, tokom godina školovanja gde je sredina u izvesnoj meri izjednačena, geni počinju da igraju sve veću ulogu.
Plomin smatra da su razlike među grupama male u poređenju sa razlikama među pojedincima koji čine tu grupu.
"Unutar grupe, geni mogu mnogo da objasne, ali razlika između te i druge grupe bi mogla da postoji zbog sredine ako je jedna od njih diskriminisana i živi u siromaštvu", smatra Plomin.
Učenje o genetici bi trebalo da bude deo obrazovanja učitelja, da bi oni mogli da razumeju kako da razviju talenat kod svakog učenika. Njegova ideja je personalizovano učenje. On je protiv svih oznaka: disleksije, poremećaja smanjene koncentracije, darovitosti. Smatra da svako dete ima posebne potrebe i zato bi škole trebalo da ponude najširi mogući izbor predmeta i dodatnih aktivnosti.
Vremenom, DNK analize će svakom detetu dati čip za učenje (odnosno njegov kapital), kao pouzdan genetski predskazivač prednosti i slabosti.
"Široko je prihvaćena preventivna medicina, pa zašto ne bi postojalo preventivno obrazovanje? Čekamo da se razviju problemi sa čitanjem. Deca pohađaju školu, padnu razred, dobiju dijagnozu i posebno obrazovanje, a tada je već prekasno. Kada imate podatke o genima, možete da predvidite teškoće i, nadam se, da ih sprečite", kaže Plomin.
Međutim, mnogi naučnici smatraju da "čip" za učenje nije moguć, jer su se takvi specifični geni do sada uglavnom pokazali nedostižnim. Genetičari to nazivaju problemom nedostatka naslednosti. Oliver Džejms, londonski psiholog i autor kaže:
"Iznova se pokazuje da DNK ne može da objasni ništa drugo do malih razlika među ljudima."
Plomin ne negira problem:
"Tražim ove gene već 15 godina i još uvek nisam našao nijedan".
Najbolje što on i ostali istraživači mogu da urade je da proučavaju kombinacije delova gena. Ovo, kako on smatra, objašnjava razlike u sposobnostima i dostignućima. Izgleda da nasleđe, na kraju, objašnjava samo 20 do 40 odsto varijanti, što vraća okolinu u priču. Plomin misli da je to tako jer istraživanje uključuje samo najčešće gene.
Međutim, Džejms smatra da oni na taj način mogu da pronađu veze, ali da ne može da se dokaže da određeni gen izaziva bilo šta.
