Hurem sultanija bila je omiljena žena osmanskog sultana Sulejmana I i njegova venčana supruga. Bila je i majka šestoro njegove dece – Sultana Selima II, naslednika Sulejmana I, Mihrimah sultanije kao i prinčeva Mehmeta, Bajazita i Džihangira.
Smatra se najmoćnijom ženom Osmanskog carstva i jednom od najmoćnijih u istoriji čovečanstva. Vršila je veliki uticaj na politiku Osmanskog carstva i igrala vodeću ulogu u državnim poslovima.
Ona je od robinje uspela da postane najuticanija žena u Osmanskom carsrtvu, a služila se raznim lukavštinama kako bi došla do svog cilja. Isto tako je vaspitavala svoju decu i borila se da neko od njih bude naslednik prestola, a ne druga Sulejmanova deca koju je imao sa drugom ženom.
U to vreme bilo je uobičajeno da brat bratu "zabode" nož u leđa, kao i otac sinu i sin ocu, a glavni pokretač izdaje bio je borba za presto. Sultanija Hurem bila je pronoicljiva, te je decu učila da se čuvaju čak i svojih najbližih kako bi opstali, a s druge strane, ona je bila ta koja je najbližim pravila spletke.
Takmičarski duh i borba za presto
Sva Sultanova deca bila su vaspitavana tako da budu borbena i da se u njima razvije takmičarski duh, koji bi kako su stariji, sve više dolazio do izražaja.
Kada je sultan krenuo na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okružen velikom svitom, i u pratnji svojih sinova Selima, Bajazita i Džihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja. Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridružio i princ Mustafa, kojeg je dobio sa Mahidevran. Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili. Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi.
Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije razumeo igru koja mu je nameštena. Međutim, vešta i moćna Hurem, uspela je 1555. da svoga zeta vrati na položaj velikog vezira koji je on zadržao sve do smrti, 1561. godine.
U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit. Bolešljiv i osetljiv, Džihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao. Umro je krajem 1553. godine.
NE PROPUSTITE
Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u vojnim stvarima i ophođenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na mesto velikog vezira.
Dok je Hurem bila živa, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. Međutim, ona umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a sinove u bespoštednoj borbi za prevlast.
Otvoreni sukob između pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traži na safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj događaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući način.
Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine naređuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlađi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini naslednik loze Osmanovića.
Dakle, Hurem je bila veoma lukava i oprezna, a baš tako je vaspitavala i svoju decu. Učila ih je da se najviše čuvaju svojih bližnjih, jer kako stara izreka kaže: "Bože, čuvaj me od prijatelja, a od neprijatelja ću se sam čuvati!".
