Miloš Obrenović bio je nepismen, siromašan dečak bez perspektive, ali uspeo je da u srspku istoriju uđe na velika vrata.
Njegovi roditelji Višnja i Teodor već su iza sebe imali brakove i decu, kada su se venčali i dobili Miloša, a potom još dva sina Jovana i Jevrema.
Od detinjstva sudbina je namestila teška vremena za mladog Miloša kojem rano umire otac, a majka Miloša daje trgovcu Aksentiju Ječmenici da radi kod njega kao sluga. Miloš je imao jedan zadatak: da tera stoku preko brda, dobro utabanim stazama na prodaju. Zahvaljujući tom poslu, mladi Miloš je obišao Šumadiju, Podrinje, Bosnu i Hercegovinu.
Kasnije Miloša uzima stariji polubrat da kod njega radi.
1806. godine Miloš se oženio Ljubicom (devojački Vukomanović). Ovaj brak su ugovorili Nikola Milićević Lunjevica i Milan Obrenović. Kum na venčanju je bio Đorđe Petrović, poznatiji kao Karađorđe.
Ljubavna priča Miloša i Ljubice
Knezu Milošu Obrenoviću je jedan susret kraj reke predodredio bračni život. Dok je belila platno na Dičini, Miloš je spazio Ljubicu, a ona mu se dopala na prvi pogled. Kada je Ljubica spazila da je Miloš posmatra odmah je prekinula posao i izašla iz reke. Ali, Miloš, kome se Ljubica na prvi pogled dopala, pregazivši reku ostane poduže na bregu, tobože, obuvajući se, a u stvari, kako sam kaže "samo da duže gledam devojku, na koju mi, činiš ‘voliko, baš ostaše oči".
Posle tog susreta, Miloš je češće, kad god bi imao prilike, gledao da svrati Vukomanovića kući u Srezojevcima, kako je govorio, "poslom", a zapravo radi toga da bi video Ljubicu.
Ovu svoju ljubav Miloš je prvo poverio Ćor Zuki, ortaku svoga brata Milana, trgovca u Brusnici, moleći ga da on utiče na Milana da mu isprosi Ljubicu.
Kad je Ćor Zuka prvi put pomenuo Milanu o Miloševoj želji da se oženi Ljubicom, Milan mu je odgovorio: "Bog s tobom, pobratime, šta će beskućniku žena? Ta on još ni svoje kape nema na glavi!"
Ipak, docnije, na veliko navaljivanje Ćor Zuke, Milan pristade da zaprosi Ljubicu za brata Miloša. Može biti da je Miloš navaljivao da se što pre oženi Ljubicom zbog toga što je čuo da je nju otac bio obećao nekome u Sarajevo.
To je rekao sam Ljubičin otac Nikoli Milićeviću Lunjevici kad mu je ovaj predložio da da Ljubicu Milošu.
Na tome je i ostalo. Uskoro je počeo prvi ustanak. Miloš je otišao u borbu, ali je stalno mislio na lepu Ljubicu Vukomanović iz Srezojevaca.
Međutim, u decembru 1805. godine pitanje Miloševe ženidbe pokrenulo se sa mrtve tačke. Ljubici je novembra te godine umro otac, a na Svetog Stevana (27. decembra po starom kalendaru), baš kad mu je davan četrdesetodnevni parastos, Milan je ugovorio sa Ljubičinim stricem Sretenom da da Ljubicu za Miloša.
Svadba je obavljena 6. januara 1806. godine. Kumovao je Karađorđe, stari svat je bio Lazar Mutap, a ručni dever Nikola Lunjevica.
Deca Miloša Obrenovića i njihova teška sudbina
Miloš i Ljubica su imali osmoro dece:
- Petriju (5. avgust 1808. – 1870. godine) koja je bila udata za Teodora Bajića od Varadije;
- Savku (28. mart 1814. – 5. oktobar 1848. godine) koja je bila je supruga Jovana Nikolića od Rudne;
- Milana (21. oktobar 1819. – 8. jul 1839. godine) koji je bio prvi prestolonaslednik Obrenovića, ali je, nakon 26 dana vladavine, preminuo od tuberkuloze;
- Mihaila (16. septembar 1823. – 10. jun 1868. godine) koji je na prestolu nasledio starijeg brata Milana, a nakon što je bio prisiljen da napusti Srbiju, putovao je Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi;
- Gabrijelu, Mariju, Todora i Anu koji su preminuli u detinjstvu i o kojima nema mnogo podataka.
Knez Miloš je kako se saznaje imao osmoro vanbračne dece i to sa osam različitih žena. Prava ljubavnica bila je Petrija, sa kojom je dobio 1819. godine ćerku koju je Petrija nazvala Velika, ali je devojčica umrla nekoliko godina kasnije. Naime Petrija je bila žena Hadži-Prodanovog brata Mihaila.
Drugo vanbračno dete Milošu je rodila Stanka-ćerku Mariju. Stanku je Miloš zbog Ljubičinog pritiska kasnije morao da uda. Posle nje Miloš upoznaje Jelenku-lepu turkinju, koja mu je 1826.godine rodila sina Gavrila. A s njom se Miloš pojavljivao i u javnosti. Nažalost Gavrilo je umro dve godine kasnije, a Jelenku je morao da uda kao i prethodnu.
Četvrto vanbračno dete bio je Teodor koji je rođen 1842. u Beču, a majka mu je bila Danica kojoj je ime dao sam Miloš kada ju je sa 13-14 godina kupio kao robinju u Carigradu. I ovaj knežev sin je umro, a majku je opet udao.
Kada je zagazio u šestu deceniju života dobio je dvoje vanbračne dece, sina Aleksandra Gustava sa Franciskom Hitenberg i ćerku Mariju sa devojkom koja je radila kao posluga u njegovoj bečkoj kući. Obe ljubavnice je isplatio, a šta je bilo sa decom nije nam poznato.
Iz veze sa bečlijkom Marijom Graf rodila se Marija Klara, a zna se samo da je njena majka prilama novčanu pomoć na ime ćerkinog školovanja.
Kada je imao 77 godina dobio je sina Milana kojeg mu je rodila ruskinja Marija, ali ni to dete nije dugo poživelo.
Preljuba i strašna Ljubičina osveta
Kneginja Ljubica Obrenović je važila za hrabru, odlučnu, plemenitu, posebno poštovanu i voljenu u narodu. Srednjeg rasta, lepa i radna, veoma razumna i prema svima dobra. Govorila je lepo, lako i ubedljivo. Veoma pobožna, trudila se da kada je god moguće učini neko bogougodno delo ili pomogne sirotinji.
Neobično jakog karaktera, prirodno bistra i odvažna snalazila se i u najtežim situacijama. Istorija je zapisala da se nosila veoma jednostavno i da je za pojasom uvek nosila dva pištolja, barem sve do 1820. godine.
"Iz vremena Drugog srpskog ustanka, prilikom bitke na Ljubiću ostaje upisano da se ustanicima koji su krenuli u povlačenje obratila rečima 'Kecelje ženske pašite, pa mi, žene, da idemo da se bijemo!', što je ohrabrilo vojsku, koja je krenula u napad i pobedila“, ispričao je istoričar Marušić.
Kao što je pisano o hrabrosti kneginje Ljubice, tako je i istorija zabeležila njenu slabost na neverstva supruga Miloša, koja su dovela do ubistva Petrije Pljakić 1819 godine u Gornjoj Crnući, ljubavnice Miloša Obrenovića.
Nakon ubistva Petrije ona je pobegla u Srezojevce, da je Miloš ne bi ubio, ali ju je spasla trudnoća pa se Ljubica u oktobru 1819. godine porodila i na svet donela sina Milana, naslednika.
"Koliko je srce kneginje Ljubice, najbolje govori podatak da je Velika, kćerka koju je knez Miloš dobio sa ljubavnicom Petrijom, bila odgajana zajedno sa ostalom decom koju je Ljubica izrodila. Petar, Teodor, Ana i Marija, Petrija (Perka) i Savka (Jelisaveta) i sinovi Milan i Mihailo. Četvoro dece rano je umrlo, a među njima je i Velika, od boginja. Roditelje su nadživela samo dva deteta, sin Mihailo i kći Petrija,a Jelisaveta majku. U nekim istorijskim tekstovima beleži se da je knez Miloš imao jedanaestoro vanbračne dece i da je kneginja Ljubica za mnoge afere znala, pa je Stanu iz Stragara čekala ispod mosta u Kragujevcu kako bi joj presudila , ali je uhvaćena i kažnjena sa 25 batina. Da ne bi presudila i Jelenki, čuvenoj Maloj Gospođi, preseljena je u konak u Beograd“, ispričao je istoričar.
Od 1825 godine, Ljubica i knez Miloš nisu živeli zajedno. Ono što mužu nikada nije oprostila jeste ubistvo kuma Karađorđa i lično je negovala odnose sa Karađorđevićima, pa je sa kumom Jelenom ostala u dobrim odnosima sve do kraja njenog života 1842. godine, kada je kneginja Ljubica organizovala sprovod i sahranu u Topoli.
Ubistvo Karađorđa
Zašto je Miloš Obrenović naručio ubistvo svog kuma Karađorđa?
Knez Miloš se okrenuo dugotrajnoj, iscrpljujućoj diplomatskoj borbi za konačno oslobođenje. U tome se on oslanjao na Rusiju, dok je sa druge strane isticao vernost Porti. Usmeni sporazum Miloša i Marašlije je proizveo dvovlašće u Srbiji: paša je imao vlast nad Turcima u gradovima, dok Miloš dobija vlast nad stanovništvom i knezovima, koji će ubirati narodni porez i davati ga Narodnoj kancelariji, a ona isplaćivati Porti. Miloš je brzo počeo da gradi svoju apsolutnu vlast, pa se sa protivnicima obračunavao pod izgovorom da oni žele novi ustanak. Treba shvatiti kontekst tadašnjeg vremena; da bi neki vladar vodio spoljnu politiku, on mora imati unutrašnju situaciju pod svojom kontrolom. Miloš je protivljenje svojoj volji gledao kao na ugrožavanje njegove diplomatske borbe.
Slučaj koji će obeležiti i Milošev i politički život Srbije u narenih sto godina, jeste ubistvo Karađorđa. U želji da podigne nov ustanak, koji mu je u vreme progonstva bio opsesija, Karađorđe se 1817. vratio u Srbiju. Sastao se ubrzo sa kumom Vujicom Vulićevićem, i od njega je tražio sastanak sa takođe kumom, knezom Milošem. Miloš je znao da Karađorđevo prisustvo može ugroziti njegovu diplomatsku borbu, ali i autoritet među Srbima. Ubistvo je organizovao Vujica Vulićević, koji se sa Karađorđem sastao 25. jula 1817. u selu Radovanje kod Velike Plane. Nakon gozbe, Karađorđa je na spavanju ubio Vujičin sluga, Nikola Novaković. Miloš je o ovome obavestio Marašliju i samu Portu, te je Karađorđeva glava bila dokaz njegove vernosti. Iako je ovo ubistvo bilo velika mrlja u Miloševom životu, ono je omogućilo da Srbija mirnim sredstvima nastavi da se bori za što veću autonomiju.
Vladavina
Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.
Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.
Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom, sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.
Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.
Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.
Smrt kneza Miloša Obrenovića
26. septembra 1860. godine knez Miloš se upokojio u Dvoru u Topčiderskom parku. Sahranjen je u kripti Saborne crkve u Beogradu. Miloševa zadužbina je crkva Svetog Save na Savincu.
