Budinčević je postao prvak Jugoslavije u sezoni 1978/1979 kada je bio golman Hajduka, ali nikada od fudbala nije zaradio dovoljno novca ili mu taj novac nikada nije isplaćen.
Klubovi su mu ostali dužni, pa se vratio u rodnu Vojvodinu gde i danas živi izuzetno teško i skromno. Navijači Hajduka ga nikada nisu zaboravili, pa su više puta prikupljali novac da mu pomognu.
„Eto, nakon što sam bio profesionalni fudbaler, trgovački putnik, nakon što sam radio u free shopovima, konobarisao, trenirao golmane u subotičkom klubu Bačka, u kasno proleće, leti i u ranu jesen zaradim nešto radeći poljoprivredne poslove: kopam, orem, sijem, sadim, berem, radim kod zemljoradnika bukvalno kao najamna radna snaga. Nemam ni zdravstveno osiguranje, više se i ne javljam na Zavod za zapošljavanje. Nema koristi. Po zanimanju sam stolar, ali nema posla koji ne bih radio. Uzalud mi je“, rekao je Budinčević.
Istakao je da nije znao da pronađe način da dođe do novca koji je zaradio igrajući fudbal.
„Meni su mnogi klubovi ostali dužni, nisam se znao izboriti za svoje. Tu ne mislim na Hajduk koji mi je sve isplatio do zadnjeg dinara, ali ostali su mi dužni ljubljanska Olimpija i vinkovački Dinamo, današnja Cibalija. Jedni i drugi zajedno oko tadašnjih 50.000 nemačkih maraka. Da barem sada imam taj novac…“.
