Od kada je Kim Kardašijan svoje široke bokove i impresivnu zadnjicu učinila trendom, mnoge žene u svetu sanjaju o takvoj figuri, te se neretko podvrgavaju estetskim intervecijama kako bi došle do tog cilja. Međutim, pre dva veka, situacija je bila nešto drugačija. Ako bi neko imao obline i veliku zadnjicu, bio je meta podsmeha i žrtva javne kritike. To se dogodilo Sarti Bartman, ženi sa najvećim bokovima na svetu, što je njen život pretvorilo u pakao.
Predstavnica afričkog hotentotskog naroda, Sarti Bartman, živela je samo dvadeset sedam godina, od kojih je poslednju provela u beskrajnom poniženju u rukama prosvećenih Evropljana. Ova mlada žena postala je talac sopstvenog tela, što je odredilo čitavu njenu sudbinu.
Sarti Bartman je rođena 1788. godine u Južnoj Africi. Njen život je počeo najstrašnijom borbom za život: kada je Sarthi imala oko petnaest godina, holandski kolonijalisti su pobili celu njenu porodicu tokom zauzimanja novih teritorija. Nakon toga, devojka, koja je imala sreće da preživi, postala je robinja u kući bogatih farmera u Kejptaunu.
Vlasnici su joj dali ime Sara.
Saru je čekala uobičajena sudbina afričkih robova - slepa i relativno nemarna služba u bogatoj kući, možda čak i brak i rođenje sopstvene dece, koja bi takođe bila predodređena da žive u zatočeništvu. Međutim, jedan incident u njenom životu preokrenuo je njen život za 180 stepeni i učinio je možda najpoznatijom predstavnicom njenog dugotrpeljivog naroda.
Pogrešno skretanje
Odlučujući faktor u sudbini Sarti Bartman bila je struktura njenog tela, nasleđena od njenih hotentotskih predaka. Devojka je imala neverovatno istaknute kukove - oko dva metra u obimu (da ne pominjemo genitalije, čiji je izgled bio šokantan za Evropljane).
Međutim, Sarini vlasnici za sada nisu obraćali pažnju na karakteristike svog roba, sve dok im u posetu nije došao njihov prijatelj, engleski hirurg Vilijam Danlop. Videvši njene obline, začudio se i počeo da moli farmere da mu je prodaju kako bi "radoznali primerak" odneo u London.
Robovlasnici iz Kejptauna su se bez žaljenja rastali od jedne od desetina Afrikanki koje su radile na njihovim plantažama i predali su Saru preduzimljivom i hladnokrvnom Danlopu. Međutim, nastale su neke poteškoće sa preseljenjem u Foggi Albion – 1809. godine, kada se slučaj dogodio, trgovina robljem je već bila zabranjena u Velikoj Britaniji, pa je za putovanje u London bila potrebna saglasnost same Sare.
Mladu devojku nije bilo teško ubediti - robinja, koja je imala jedva 20 godina, poverovala je obećanjima o budućem lepom i srećnom životu u Engleskoj i potpisala sve potrebne papire.
"Crna Venera"
Pošto je doveo Sarua u London, dr Danlop je odmah postupio nedžentlmenski. Čovek je, zaboravivši na sva svoja obećanja, primorao devojku da svako veče izlazi na scenu u popularnim "ljudskim zoološkim vrtovima" tog vremena, nazivajući je vlasnicom najvećih kukova na svetu. Gola Sara postala je za podsmeh, a njen oblik i intimni delovi postali su spektakl, od kojeg je pohlepni Danlop zarađivao basnoslovne pare.
Na posterima postavljenim širom Londona, Saarti je nazvan "Hotentotska Venera" – pod tim nadimkom je robinja iz Južne Afrike nevoljno postala "zvezda" sramne emisije za prosvećenu Evropu, gde su se borili za ljudska prava i slobode.
Saznavši za Sarin ponižavajući i zavisan položaj, predstavnici organizacije Afričkog udruženja, koja se borila protiv ropstva, pokušali su da izdejstvuju njeno oslobađanje. Da bi se to uradilo, bilo je neophodno dokazati da Sara nastupa u "ljudskim zoološkim vrtovima" ne svojom voljom.
Na sudu je mlada žena, očigledno nasmrt uplašena od Danlopa, odgovorila da se "izlaže javnosti uz sopstveni pristanak" uz naknadu.
Kao rezultat postupka, odnos između Sare i hirurga-šoumena je utvrđen kao ugovorni - pitanje je zatvoreno.
Sledeće četiri godine, Sara je nastavila da se pojavljuje na sceni gola za skromnu naknadu. Zasićena evropska javnost počela je da gubi interesovanje za Crnu Veneru i ubrzo je Danlop prodao svoju štićenicu Francuzu po imenu Reo, koji je trenirao životinje u cirkusu.
Pod vođstvom novog vlasnika, Sara je nastavila da zabavlja ljude kao i ranije, ali Reo je bio još pohlepniji, bezobrazniji i okrutniji od Danlopa, zbog čega je devojka sve više počela da koristi drogu i alkohol. Ubrzo se nekadašnji miljenik javnosti pretvorio u predmet pravog progona u novinama i letcima - Sara je postala glavni lik ponižavajućih karikatura i zajedljivih feljtona.
Posle nekog vremena, potpuno nezatražena, očajna i usamljena, Sara je počela da se bavi prostitucijom da bi se izdržavala. Svako malo se zarazila opasnim bolestima od klijenata i decembra 1815. umrla je u Parizu. Male boginje, sifilis i upala pluća navode se kao mogući uzrok njene smrti.
Mučenje i posle smrti
Nakon smrti, telo "Crne Venere" proučavali su svetila najvećih univerziteta, raskomadano je, secirano i pokazivano hiljadama studenata tokom predavanja.
Upravo su na primeru Sare naučnici tog vremena pokušali da dokažu da predstavnici negroidne rase potiču od majmuna.
Kada su sprovedeni svi neophodni naučni eksperimenti, Sarini izmučeni ostaci su sačuvani u alkoholu i počeli su da se izlažu u pariskom Muzeju čoveka – tako se nastavilo do 1974. godine. Decenijama su ignorisani svi zahtevi svetskih organizacija za sprovođenje zakona da zaustave zlostavljanje Sarinog tela i sahranjuju ga u njenom rodnom kraju.
Tek 1994. Nelson Mandela, izabrani predsednik Južne Afrike, obratio se francuskoj vladi sa zahtevom da vrati telo "Crne Venere" u njenu domovinu. 187 godina nakon njene smrti, Sara Bartman je konačno sahranjena kod kuće - na osamljenom brdu u blizini južnoafričkog grada Hankija.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
